...

Veliki televizijski reditelj i pisac Radivoje Lola Đukić (1923-1995), govori o svom srećnom detinjstvu i prvim sećanjima.... Bila je bašta pored kuće u Smederevu, gde je rođen, sa velikim patuljcima rasutim po dvorištu i suncokretima duž ivice bašte, koji su izgledali kao sada trospratne kuće. Mali pas, DŽoni, spavao je u kolicima lutke njegove sestre. Iz Šapca, gde je živeo do pete godine, seća se poslastičarnice i sladoleda. U Beogradu se školovao i prvi put nastupio u pozorišnoj predstavi, kao dobošar. Sve te lepe stvari iz detinjstva prekinute su kada mu je majka umrla i zato se, kaže, možda, uvek trudio da skine tugu sa nečijih očiju.

Putopisna slika poluostrva Pelješac i grada Stona vodi nas kroz sam grad Ston i njegove zidine, kule u Velikom i Malom Stonu, solane u ovom primorskom gradiću i sela Luka, Duba, Trpanjska i Brijesta.... Reditelj urednik: Milan Kovačević.

Karavan nas vodi kroz mesta na poluostrvu Pelješac: Žuljana, Drače, Janjina, Sreser, Osobljava, Trstenik, Pijavičino, Kune, Oskurušuno, Potonje, posećuje rodnu kuću Celestina Medovića, vinariju Dingač, tunel koji vodi kroz brdo Dingač i vinograde ove oblasti.... Reditelj i urednik: Milan Kovačević.

Filmski zapis prikazuje razvitak i ozakonjenje rasizma u Južnoafričkoj državi. Prikazan je podvojen život belaca i crnaca, crnačka geta u kojima je polovina rođene dece umirala pre pete godine života, sukobi, represivne mere i suđenje advokatu Nelsonu Mandeli i njegovim saradnicima.... Južna Afrika je bila zemlja sa najvećim procentom zatvorenika u odnosu na broj stanovnika. Samo 1963. godine vođeno je 80 procesa u kojima je bilo 1100 optuženih, 40 je bilo pogubljeno, a 743-oje osuđeno je na 4724 godina zatvora. Optuženi su osuđivani za sabotažu, terorizam, komunističko delovanje i rad u ilegalanim organizacijama. Prikazani su i stavovi dobitnika Nobelove nagrade za mir 1961. godine, Alberta Lutulija. Aparthejd je ukinut 1990. godine, a 1994. Nelson Mandela je izabran za prvog crnog predsednika. Scenarista: Dragoslav Rančić, urednica Olivera Gajić, proizvedeno 1972. godine.

„Imao sam dve velike sreće u životu: jedna je što nisam voleo vlast a druga što nisam voleo pare“, ovim rečima je, u intervjuu TV Beograd, Ratko Dražević opisao svoj život.... Ratko Dražević (1918-1992), učesnik NOB-a, operativac Udbe, jedan od osnivača preduzeća „Geneks i direktor Avala filma. I danas važi za jednu od najkontroverznijih ličnosti novije istorije, posebno u periodu posle Drugog svetskog rata. Pred našim kamerama govorio je o ratnim godinama, zatim svom radu u Udbi, švercu cigareta po nalogu države, čime se dolazilo do deviza, što je bio i početak njegovog angažovanja u stvaranju „Geneksa, jedne od najjačih jugoslovenskih firmi. U svet filma Ratko Dražević ušao je pod pritiskom vlasti. Otvorio je vrata jednog sveta o kojem ništa nije znao, a u kojem je, za deceniju svog angažovanja, ostavio neizbrisiv trag. Govorili su da je stvorio beogradski Holivud u Košutnjaku. O „crnom talasu nije znao ništa, a glavni je „krivac što su Skupljači perja „pokorili Kan 1967, a već naredne nominovani za Oskara. Život Ratka Draževića je fascinantan ponajviše sa stanovišta vremena u kojem je živeo, u kojem je bio sve osim onog što je to vreme zahtevalo od „običnih ljudi. Iako je imao i moć i ugled, nije izbegao sudbinu da i u njegovom profesionalnom životu politika ima poslednju reč. Sa mesta direktora Avala filma smenjen je pod optužbom o navodnim finansijskim malverzacijama. Govoreći o tome pred našim kamerama, Ratko Dražević, čiji je život bio uzbudljiviji od mnogih filmova, vlasnik biografije prevelike i za tri života je kazao: „Da sam hteo da kradem, to sam mogao dok sam bio u Geneksu'. Tada sam nosio milion dolara u džepu. Carinik me pita na carini šta imam u džepu, ja kažem - imam milion dolara, a on mi odgovori - ajd nemoj da se zezaš. Urednica: Lika Lukić Reditelj: Nenad Momčilović Urednica: Lika Lukić.

Završio Akademiju likovnih umetnosti u Prištini u klasi profesora Svetomira Arsića Basare a magistarske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a. Učestvovao na oko 200 grupnih izložbi i samostalno u ljubljani, Skoplju, Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Užicu, Leskovcu, Vršcu...... Urednik: Milivoje Begenišić Proizvedeno: 2000. godine.

Priča o prijateljstvu dva pre svega plemenita i dobra čoveka, dva izuzetna umetnika, započetom u vremenu kada nisu slutili da će potonji događaji – Drugi svetski rat, trajno zbližiti i zemlje iz kojih potiču.... Božidar Jakac, slovenački i jugoslovenski slikar i grafičar (1899-1989) i Harald Severud, norveški kompozitor (1897-1992), pred kamerama Televizije Beograd, govorili su o svom prijateljstvu, koje su započeli 20-ih godina u Berlinu. Ništa u tom odnosu ispunjenom velikim poštovanjem i ljudskošću nije bilo slučajno. Ni razdaljina ni godine razdvojenosti tokom Drugog svetskog rata, nisu promenili uverenja koja su jedan o drugome imali, da će i u tom teškom i bolnom periodu za ceo svet, postupiti ispravno i ustati protiv zla kakav je bio fašizam. NJihovu priču krase prizori Slovenije i Norveške, dela koje je stvorio Jakac i muzika koju je komponovao Severud. Božidar Jakac, slikarstvo i grafiku studirao je u Pragu. Partizanskom pokretu priključio se 1943. godine. Nakon rata radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u ljubljani, gde je bio i prvi rektor. Bio je počasni član akademije u Firenci, član Evropske akademije nauke i umetnosti u Parizu i dopisni član SANU. Dobitnik je brojnih domaćih i inostranih priznanja. NJegova dela se nalaze u galeriji „Božidar Jakac u Kostanjevici na Krki, u njegovom domu u Novom Mestu i galeriji u mestu Padna u Istri. Harald Severud komponovao je devet simfonija i više koncerata za violinu i klavir. Dirigovao je i filharmonijom u rodnom gradu Bergenu. Zajedno sa bratom, tokom Drugog svetskog rata bio je član pokreta Otpora. Dobitnik je brojnih priznanja, između ostalih i jugoslovenskih, jer je upravo zahvaljujući prijateljstvu sa Božidarom Jakacom, već posle prve posete zavoleo Jugoslaviju i ona mu je, kako je kazao, „sa Norveškom bila najlepša zemlja na svetu i zemlja u koju je najčešće putovao. Muziku Haralda Severuda karakteriše opipljiva senzualnost i osećajnost. Engleski dirigent, DŽon Barbiroli je rekao: „Sviđala vam se Severudova muzika ili ne, nikad nema sumnje oko toga ko ju je komponovao, a to se danas može reći za vrlo mali broj kompozitora.

Beogradski dani džeza, 1988. godina.... Publici se predstavio Herbi Henkok kvartet. Herbi Henkok je jedan od najuticajnijih muzičara 20. veka. U svoju muziku integrisao je elemente soula i roka. Najpotpunije se njegova muzika može okarakterisati kao vrsta free style džeza zato što u sebi nosi unikatnu kreativnu mešavinu džeza, bluza, moderne umetničke muzike, harmonskog koncepta vrlo bliskog Debisiju ili Ravelu. Realizacija: TV Beograd, 1999. godina Herbi Henkok-piano, Greg Ozbi-saksofon, Baster Vilijams-bas i Al Foster-bubnjevi.

Portret jednog od pionira beogradske televizije, reditelja Slavoljuba Stefanovića Ravasija, koji se u svom radnom veku uspešno bavio pozorišnom i televizijskom režijom muzičkih emisija, drama i serija.... Autorka i sagovornica Isidora Sekulić snimila je Ravasijevo sećanje u Košutnjaku u eksterijeru i enterijeru objektima Televizije, u eksterijeru i enterijer zgrade televizije, i na čuvenom snimateljskom splavu na Adi Ciganliji. Učesnici: Slavoljub Stefanović-Ravasi, Miroslav Miki Vorkapić, Ratko Ilić, Isidora Sekulić Autor Isidora Sekulić, montaža Vesna Dujmović, režija Ratko Ilić Premijerno emitovano 12.08.1984. godine.

Romanopisac Miloš Crnjanski autor remek dela: Seobe, Roman o Londonu, Dnevnik o Čarnojeviću, jedan je od najizrazitijih pesnika srpske moderne.... Poema Stražilovo je lirska povesnica, krik čoveka ukorenjenog u prostore koji su daleko a deo su pesnikovog bića. Iako decenijama izvan svoje zemlje pesnik je u stvaralaštvu potpuno srastao sa predelima koje opeva. To je i bolni poetski osvrt na mladost kao povlašćeno doba života koji neumitno prolazi. Pesme je odabrao Andrija Đukić, a kazuje ih Vladislav Kaćanski.